Digitalni nomadi, Lena i Oliver: "Istražujući svet, upoznajemo i sebe"

Za život digitalnih nomada često se vezuje stereotip opuštenog rada na plaži uz zvuke talasa, gde se granica između obaveza i uživanja gubi i vodi se jedan bezbrižan život neopterećen svakodnevnim obavezama. Iako je sloboda ono za čime digitalni nomadi tragaju i razlog je zbog kog su krenuli na taj put, ona ipak nikad ne može biti apsolutna, te čak i za njih to ostaje nedostižni ideal. Iskustvo koje su Lena Gudrijen i Oliver Selcer do sada stekli živeći ovim načinom života govori u prilog tome da svaki životni put ima svoje izazove i ne podleže našim fantazijama, ali da je u konačnici odgovornost na nama samima da kreiramo život po našoj meri, bio on "ukorenjen" ili "putujući", ovakav ili onakav. 

Kako je sve počelo...

Lena i Oliver su živeli u jednom velikom gradu u Nemačkoj, radeći manje-više standardne poslove, sa fiksnim radnim vremenom, ispunjen svakodnevnom rutinom i svim onim što je svima nama dobro poznato. A onda su poželeli nešto drugačije i priliku da žive slobodnije i više istraže svet. A odakle ideja da naprave tako radikalan potez i kako je došlo do toga da ostave ceo jedan život iza sebe i otisnu se u nešto nepoznato i novo, priča za naš portal ovaj par digitalnih nomada.

- Ne bih mogla da izdvojim jedan trenutak koji me je nagnao na tu odluku, već je to bilo više manjih trenutaka koji su se nakupljali tokom jednog kraćeg perioda, i pomislila sam "Šta čekam?" Uz pomoć prijatelja napravila sam mali dom od svog malenog auta i otputovala sam u Skandinaviju na mesec dana, a onda mi se Oliver pridružio. Skandinaviju sam izabrala jer mi se svideo taj doživljaj severa i ranije kad sam tamo odlazila, onda šume, to što nema previše ljudi, i osećaj prostranstva, vedrog neba  i čistog vazduha, svežine. Više je to bio osećaj i poziv, pre nego saznanje - otpočinje priču Lena, a Oliver se nadovezuje -  Mislim da je na neki način Lena pokrenula u meni tu ideju da napustim zemlju baš negde u to vreme kada smo se upoznali i zaljubili jedno u drugo. Moj života tada, u velikom gradu u Nemačkoj, pa... već mi je bilo dosta svega, bilo je tako sivo, zaista kao "džungla na betonu", veliki nemački grad bez mnogo zelenila. Živeo sam tamo petnaestak godina, imao sam svoj biznis, ali nisam više bio srećan, i poigravao sam se sa tom idejom da napustim zemlju. A onda je Lena ušla u moj život i imao sam potrebu da je pratim na tom putovanju koje bi trajalo nekoliko meseci, da beležim njen put, jer mi je bio veoma inspirativan način na koji je odlučila da putuje, sama sa svojim psom. I tako je sve počelo. Od tada, presekao sam sve veze sa životom u Nemačkoj i sada zaista uživam u ovom životu ispunjenim slobodom. 

Nakon nekoliko meseci, oboje se vraćaju u Nemačku i donose konačnu odluku da prekinu sve veze sa pređašnjim životom i postanu digitalni nomadi i da ovaj stil života postane njihova svakodnevica.

Izazovi u životu digitalnih nomada

Doneti odluku, nakon što su iskusili život slobode i istraživanja, bilo je lako, ali su ih svi izazovi i poteškoće prilagođavanja na takav način života čekali iza ćoška. Oboje su morali da nađu način koji njima odgovara, jer oprobanog puta nema. Ne postoji jedan jedini provereni način života digitalnih nomada, kao kalup u koji možeš da se uklopiš, nego sam postepeno vajaš svoj put, i istražujući svet, upoznaješ i sebe iznova i učiš šta je ono što ti je potrebno za ispunjen život.

- Mnoge odluke donosimo po prvi put, nema oprobanog, proverenog metoda, i to je na neki način istraživanje, što je sjajno, jer jedna od mojih najvećih motivacija je istraživanje, radoznalost, ali ponekad možeš da se izgubiš u lavirintu. Na primer, sada nam je veliki izazov naći način da se venčamo bez stalne adrese boravka, tako da moramo da pronađemo mesto gde bi to bilo moguće. Što je jedna od stvari koje smo želeli da se rešimo, da sva ta birokratija ostane iza nas - priča Oliver, a Lena dodaje - Nije lako, ni na ovaj način ne mogu se izbeći neke birokratske stvari. 

Ne radi se samo o napuštanju zemlje, nego o biranju stila života, jer odlazak u neku drugu zemlju značio bi samo uklapanje u neki drugi sistem koji i tamo postoji, pravila koja su samo drugačija, ali ih ima. Tako da, formalnosti su nekad teške jer zovemo i pišemo ljudima u vezi sa venčanjem, i kažemo kako živimo, a onda dobijemo odgovor da je to sve u redu, ali da im treba naša stalna adresa da bi mogli da nas venčaju. Živeti potpuno slobodno je nešto novo i nepopularno. Većina putnika imaju dom ili nešto što iznajmljuju radi stalne adrese, ali mi ne. 

Dakle, izbeći formalnosti i birokratiju je teško i kada si digitalni nomad. Za sada, Leni i Oliveru Danska deluje kao zemlja u kojoj bi mogli da se venčaju, a da nedostatak stalnog prebivališta nije prepreka. Međutim, kako im Danska nije na ruti koja je u planu narednih meseci, moraće još malo da čekaju na sklapanje braka. Kada su u pitanju ostali izazovi ovakvog načina života, kažu da sve zavisi od toga na koji način biraš da živiš i putuješ.

- Na primer, 2023. putovali smo i vozili se skoro svaki dan, jer smo živeli u malom autu koji je bio prilagođen za spavanje u njemu, sa krevetom pozadi, zaista mali prostor, bez kuhinje i slično. Svaki dan smo morali da se vozimo, imali smo samo najneophodnije stvari, ali smo na taj način mogli da istražimo mnogo različitih zemalja i područja i osećali smo se slobodno. To je bila sjajna prilika, ali za svakodnevni život je previše intenzivno, jer tu su i problemi sa običnim aktivnostima poput gde se istuširati, raditi, treba nam odgovarajući prostor za sve to. Ovo je bilo zabavno i prava avantura, ali nije bilo lako živeti samo u autu u raznim okolnostima i vremenskim prilikama. Sada smo u Airbnb-ju, obično iznajmimo neki stan, a putujemo jednom mesečno - kaže Lena.

Kako Oliver kaže, taj stereotip života digitalnog nomada na plaži nije baš blizak realnosti - Verujte nam, i to smo probali, ali to ne funkcioniše, jer sunce tako jako sija da ne možeš da vidiš ništa na laptopu. (smeh) Sećam se jednog trenutka u Norveškoj, bili smo na nekom prelepom jezeru, mislim da je bio vikend, bilo je mnogo ljudi, i sećam se da sam radio nešto na laptopu u hladu, a Lena je plivala u jezeru... i to je jedini trenutak da sam zaista pomislio "ok, ove dve stvari mogu da idu zajedno". Ali to je trajalo pola sata i to je to. Ne možeš tako biti zaista produktivan. (smeh)

Još jedan izazov sa kojim se susreću digitalni nomadi jeste kako preseći veze sa pređašnjim životom, a ne izgubiti bliske ljude na tom putu i kako doći do neke tačke razumevanja i podrške bližnjih. 

- Ono što je meni lično bilo bolno na početku jeste promena u prijateljstvima, jer nisu svi pozdravili tu moju odluku. Sa nekim ljudima više nisam imala tema za razgovor, jer je moj život postao toliko drugačiji od njihovog i zato mi je trebalo neko vreme da se prilagodim, jer se nekako iznenada udaljiš od nekih ljudi. Porodica je bila prilično podržavajuća, na primer moja mama nam često dolazi u posetu kad se smestimo negde. Naravno, ponekad se i brine i strahuje za mene, ali generalno imam njenu podršku. Što se tiče ostalih, izostala je kako kritika, tako i razumevanje šta za nas predstavlja ovakav život - iskreno priča Lena.

Potreba za osećajem doma

Trebalo im je vremena da shvate šta im je stvarno potrebno za uživanje u ovom stilu života. Nakon života u autu i minimalističkog pristupa, došli su do spoznaje da im ipak treba malo više od osnovnog, poput sitnica koje čine da se osećaju udobno, kao kod kuće.

- Imamo malu kutiju, nazvao bih je našom "kutijom za odomaćivanje", koja je uvek tu, i većinu stvari raspakujemo odmah da bismo što pre dobili taj osećaj doma tamo gde smo trenutno. To definitivno pomaže - kaže Oliver, a Lena dodaje da je to zapravo kao da se seliš svakog meseca - Nije to samo jedan kofer, treba nam jedan celi dan pakovanja i raspakivanja. Ovo je deo u kojem zaista uživamo, sve nove stvari i otkrivanje šta je to što želimo, ali, istovremeno, to je i teško i izazovno, doći do odgovora šta je to što nam STVARNO treba. (smeh)

Za Lenu i Olivera život digitalnih nomada nije odmor bez kraja, nego svakodnevica koju žive iz dana u dan, u kojoj ima i odmora i rada i svega onog što čini običan život, ali uz mogućnost da istražuješ druge kulture, zemlje, prirodu. Oliver definiše ovaj način života kao "život konstantnog otpuštanja", gde se neprestano smenjuju osećaj dobrodošlice u novo mesto i "udomljavanja" nakon kojeg sledi neizbežno "zbogom" - Zato nam je postalo važno da pronađemo šta je potrebno da bismo se osećali kao kod kuće, da zaista uživamo i umirimo se tu gde jesmo, jer nemamo tu sigurnost kuće kojoj se možemo vratiti, kao bazi, i ako je nešto zaista izazovno, samo smo mi jedno drugom podrška - pojašnjava Lena.

U celom tom procesu Lena kaže da je bitna iskrenost i slušanje svog unutrašnjeg glasa. Sve je podložno promeni, ali da je bitno osvestiti kada je vreme da se krene dalje, da ne budeš rob unapred zacrtanih ciljeva.

- Recimo, sa poslednjim mestom gde smo bili nije bilo ništa loše, ali mi se nismo osećali udobno. Tako da to zahteva i iskrenost, da priznaš sebi da ti negde nije dobro. Možemo nešto da promenimo, ali treba da to dozvolimo sebi. Mislim da je ovaj način života i jedan iskren način da oslušneš sebe, jer je uvek u pitanju nešto novo, ne ideš uvek istim koracima.

Zašto baš Srbija i Subotica kao polazna tačka na proputovanju Balkanom?

Lena kaže da voli da planira, ali na način koji njoj pričinjava zadovoljstvo, i to nikad nisu fiksirani planovi, nego su podložni promeni. A u svemu tome je najbitnije osluškivati sebe. Na taj način su i došli do Srbije i Subotice, kombinacijom praktičnosti i inspiracije. 

Oboje su složni u tome da sama činjenica da su izabrali grad da u njemu borave, govori dosta, jer gradovi inače nisu njihov prvi izbor, više vole da žive u prirodi, u šumi, pored reka, tako da su sa Suboticom, na neki način, napravili presedan - Posebno nakon Baltika, gde je takođe bilo dosta starih građevina i automobila, i taj istorijski deo nam se svideo. A ovde su stvari nekako između, ima i starog i novog, zapravo je impresivno. A tu je i neki osećaj koji imaš, u Litvaniji smo imali neki ustajao osećaj, tako da je ovo prava promena, imamo osećaj da smo dobro izabrali - kaže Lena.

- Jedna prijateljica me inspirisala da dođemo ovde. Ona voli Srbiju, njen otac, zapravo,  živi ovde, u Srbiji. Tako da je Srbija bila izbor jer jeste nešto novo za nas, a opet imala sam neku ideju šta da očekujemo. Zatim, trebalo nam je mesto susreta sa mojom mamom koja dolazi da nas poseti iz Nemačke, tako da smo tražili zemlju do koje ne treba puno da vozi - objašnjava Lena, a Oliver dodaje - Čim smo prešli granicu već smo Srbiju doživeli kao potpuno drugačiji svet, na primer u odnosu na Mađarsku, kroz koju smo samo prošli. Mene je zadivilo visoko drveće sa obe strane puta, stare zgrade pune istorije, koje su očigledno veoma stare, ali nisu ruinirane, na kojima se oslikava život pre, ali i dalje se koriste. Tako da mi se zaista svideo grad, radoznao sam da ga još više istražimo dok smo ovde. 

Posao, projekti i umetnost

I Lena i Oliver su samozaposleni, Lena radi kao "coach" u različitim oblastima, dok je Oliver fotograf, ali dosta toga stvaraju zajedno.

- Ja sam primarni fotograf, možda (smeh), ali ne radim sve sam. I inače sam radio kao fotograf, ali moj fokus i oblast rada su se takođe malo promenili otkad putujemo zajedno i bilo je dosta isprobavanja i istraživanja novog. Počeli smo sa portretima, veoma senzitivnom, emotivnom fotografijom, a pre par meseci došli smo na ideju da kombinujemo dve vrste fotografije, to su ovi svakodnevni trenuci koje zabeležim, kao i mesta koja posećujemo. Tako da sada imamo kolekciju "Simbioza" koja raste sa svakim mestom koje posetimo. Povezanost je veliki deo onoga što radimo. Ono što smo smo shvatili usput jeste da nam je bitno da smo povezani sa sobom, sa našom suštinom, i sve to se ogleda i u našoj umetnosti, ali na različite načine.

Foto: Privatna arhiva Lena & Oliver

Za Lenu i Olivera ovaj projekat predstavlja poziv da se jedna te ista fotografija sagleda minimum dva puta, prvi put da se vidi ono što je direktno, a drugi put da se sagleda metaforičko, preneseno značenje fotografije - Ove fotografije su kao ostrva smirenosti i mira, refleksije, imaju više slojeva, kao knjiga koju čitaš iznova i svaki put pronađeš nešto drugačije u njoj, uzmeš od nje ono što je za tebe važno u datom trenutku. Osmišljeni su tako da im se čovek vrati više puta, a ne da samo pređe na sledeću - objašnjavaju oni.

Njihov novi projekat "Simbioza" predstavlja spoj fragmenata momenata i mesta koja su obišli i portreta koji nisu fotografisani sa unapred određenim mestom, nego se kao deo slagalice uklope u poruku i energiju prostora.

- Nedavno u Lijepaji u Letonijii, fotografisao sam na plaži staru tvrđavu iz Drugog svetskog rata, koja se koristila u odbrani grada. Odisala je nekom moćnom, ali destruktivnom energijom, i more je bilo nemirno, talasi visoki, to je bio intenzivan prizor, i dobio sam ideju da iskoristim staru Leninu fotografiju, od prošlog leta, na kojoj je ona delovala nekako mirno, ali sa odlučnom "stop" pozom. To je za mene predstavljalo poruku da mir počinje iznutra. Kada bi se više ljudi zagledalo u sebe i ne bi radili samo ono što se očekuje od njih, pretpostavljam da bismo imali mirniji svet. MIslim da je to ideja koju sam pokušao preneti preko piksela - objašnjava Oliver na jednom primeru kako nastaju radovi koji su deo "Simbioza" projekta.

Vizija koju ovaj par ima kada je u pitanju ovaj projekat jeste da bi on trebalo da prati njihovu putanju i da predstavlja iskreni izraz njihovog načina života.

- Naša umetnost je ujedno i poziv ljudima da zastanu, što je posebno bitno u ovom ubrzanom svetu, i da osete šta je to što oni ZAISTA žele, i da pronađu inspiraciju i, iznad svega, hrabrost da prate svoj put - naglašavaju Oliver i Lena.

Kada je u pitanju prodaja fotografija, nemaju unapred spremne ištampane fotografije u velikim formatima, zbog nemogućnosti da to adekvatno drže sve vreme uz sebe, u malom autu kojim putuju Evropom, te se nakon kupovine određene fotografije čeka da štampana verzija stigne iz Nemačke.

- Kontaktiramo kafiće, restorane, hotele, agencije za nekretnine, ali takođe i kompanije koje se bave prezentacijom stana ili kuće za buduće klijente, tako da bi ove fotografije bile savršene da emocionalno angažuju potencijalne klijente. Potrebna je kreativnost da biste pronašli prilike u ovom poslu - kaže Oliver.

Foto: Privatna arhiva Lena & Oliver

Lena i Oliver takođe snimaju videe za potrebe reklame, ali su probirljivi kada su klijenti sa kojima sarađuju u pitanju, potrebno je da se poklope sve kockice i da mogu da se povežu sa vizijom brenda kog predstavljaju.

- Što se tiče videa, oni su kao neka tačka u kojoj se spajaju nama najbitnije stvari, kao ikigai, spoj nečega u čemu uživamo, nečega u čemu smo dobri i onog za šta možemo biti plaćeni. Projekti koje radimo su "user genereted content" (UGC), autentični, iskreni i angažovani - objašnjava Oliver.

"Ovaj krug sam smislio, ovaj krug sam stvorio"

Lena i Oliver su do sada obišli Austriju, Švajcarsku, Francusku, Španiju, Skandinavske i Baltičke zemlje, a ostatak godine planiraju da provedu na Balkanu. Koliko će se zadržati u Srbiji zavisi od toga šta usput saznaju i za šta se zainteresuju. Ovaj par digitalnih nomada je našao svoju savršenu dozu planiranja i spontanosti, a ono što sigurno znaju jeste da su na leto u Rumuniji radi još jednog sastanka sa Leninom mamom, to je jedna tačka oko koje su fleksibilni dalji planovi. 

- Bez obzira gde idemo dalje, sledeće godine se vraćamo, jer nakon Rumunije, Bugarske, Grčke, vraćamo se, i time smo napravili pun krug.

Više o njihovoj priči kroz fotografije i umetničke projekte koje rade možete saznati putem njihove Instagram stranice.